očas posla od malih odustajanja do besmisla

Neki dan me posao naneo u deo grada koji do sada nisam videla. Očarana negovanim zelenilom i urbanim uređenjem naselja, hodala sam sa mislima o tome kako li je lepo predavati u školi okruženoj tolikim zelenilom, i još sa nekoliko negovanih unutrašnjih bašta. Bio je divan dan, jedan od prvih zaista toplih, posle duge zime, pa su mlade mame sa bebicama izašle u park oko te škole. Čini mi se, nije tako daleko to vreme kad sam i ja bila mlada mama. A opet, po godinama moje dece, ozbiljan sam kandidat za baku, dakle, jesu bile davno te godine. Ipak, u farmerkama i starkama, hodala sam žustro prema stanici i sledećim obavezama, kuckajući mom drugaru poruku o lepoti kojom sam okružena. Kad začuh razgovor dva starija gospodina, tu nedaleko od mene:  ’Neće to izaći na dobro, biće jako gadno’.

o užurbanosti, umoru i pucanju

Poznajete li nekog ko je stalno u žurbi?  Ništa ne može natane, ali baš ništa, sve je frka, trka i stress. Možda vam je šef takav ? Ili ste, ne daj bože, u emotivnoj vezi sa takvom osobom?

Znate li o kakvim osobama pričam? Onim grozničavim, koje brzo hodaju, brzo pričaju, čak i jedu brzo. Jedino što ne rade brzo – ne umeju brzo da utonu u san, od silne nervoze kojom ispunjavaju svoj život.